Već ste stigli! Jaoooo, ja još nisam sve završila. Dajte mi bar još pola sata! — uspaničeno je uzviknula Stanija kad smo joj javili da smo stigli pred njenu zgradu. Dali smo joj i koji minut više, a onda se vratili. Stanija nas je dočekala u roze korsetu s halterima i šarenim pantalonama koje su ličile na donji deo pižame. Bila je bez trunke šminke.
— Jao, izvinite, moraćete da se izujete. Ali dobićete papuče — upoznala nas je Stanija sa svojim prvim pravilom čim smo zakoračili u stan i iz ormarića odmah izvukla tri para pufnastih papuča s motivima čuvene mace Kiti.
Dakle, ko želi da uđe u stan Stanije Dobrojević, bio muško ili žensko, pufnaste papuče s roze detaljima mu ne ginu.

— Stvarno je šteta što niste došli za desetak dana pošto mi stiže novi krevet. Mislim, menjaću ja ovde još ponešto. Staviću neke tapete, izbaciću roze police iznad radnog stola i biće još ogledala da bi delovalo da je stan veći. Ali to je manje od kreveta. Mrzim ga i poručila sam novi, kožni. Ovaj nije ni približno onakav kakav je bio na fotografijama, brzo se prlja i užasno je neudoban. Uopšte ne mogu da spavam na njemu. Inače, obožavam stan i sve što je njemu.

Mnogo je dobro što je u samom centru, a ulica je mirna. A i kvadrat me mnogo koštao baš zato što je u centru. Bio je oko 1.500 evra. Za iste pare sam malo dalje mogla da kupim dvosoban stan, ali bez obzira na to, ovaj mi je najbolja investicija u životu. Jeste, doduše, i prva, ali je stan. Garsonjera je i lako može da se proda, a može i da mi bude kancelarija. U stvari, u budućnosti će verovatno i biti moja mala kancelarija — priča Stanija.

Mala kancelarija za šta?
— Polaaaakooo, polaaaako — nasmejala se Stanija. — Smestite se prvo. Kafa stiže za koji minut, samo da završim s ovim slikama. Brisala sam prašinu do malopre, pa sam ih sve povadila iz ramova.
Seli smo na taj omraženi krevet. Možda je neudoban za spavanje, ali za sedenje je sasvim u redu. To što se brzo prlja sasvim je prirodno jer je presvučen plišom i potpuno je beo. Zapravo, osim nekoliko roze i srebrnih detalja, kod Stanije u stanu sve je belo. I stolice i tepih i police, pa čak i televizor. Sve je bilo čisto kao da je upravo izašlo iz radnje.

— Baš sam htela da sve bude skroz belo. To se zove „white diva” ili „diva queen”. Nisam sigurna koje je tačno ime. Ubacila sam ove roze detalje jer mi se dopala ta kolekcija. Kasnije su u istoj radnji dobili drugu, srebrnu, i toliko sam se pokajala što sam požurila s ovim roze. Ovako je prostor pravi devojački, ali bih ipak više volela da je sve srebrno-belo — priča Stanija i zagleda da li joj je negde slučajno promaklo neko zrnce prašine.

— To i to — pokazala je dva velika plakara — to mi je najveće bogatstvo u životu. Skoro sve pare koje sam zaradila skrcane su u ono što je u njima.
Kad ih je otvorila, uverili smo se da je u njima stvarno jedan omanji butik.
— Sve sam sama osmislila i nacrtala i onda sam tražila ko može da mi napravi orman po meri. Nije bilo šanse da se kupi gotov nameštaj i da maksimalno iskoristim prostor. Opremanje me nije baš jeftino izašlo. Mislim, ne znam, čini mi se da je ovde sve skuplje nego u Americi. Evo, recimo, mene su kuhinja i plakari koštali tri hiljade evra, a u Americi možeš da kupiš celu sobu, što znači krevet, tepih, komode, ogledala i fotelju za 1.500 dolara — kaže Stanija.
Stanijin stan ima dvadeset osam kvadrata. Kad se to pomnoži sa hiljadu i po evra, koliko je rekla da je koštao kvadrat, dobije se više od 40.000 evra. Kad se tome doda još i ono što je uložila u opremanje, garderoba, najskuplji laptopovi, dobije se lepa suma koju dvadesetsedmogodišnjak u Srbiji teško može da uloži a da ne uzme kredit. Nije čudo što malo ko veruje da je to sama zaradila u Americi.
— U onom tekstu u kojem piše da mi dečko traži stan i kola nazad, stoji i moja izjava. Mogu sad da ti pokažem — Stanija je malo odmakla stočić koji je stajao ispred kreveta. Ispod stola složeni su skoro svi magazini u kojima se ona pojavila.

— E, sad… Nemam ih baš sve, ali ovo od letos imam — nasmejala se, a onda nastavila tamo gde smo stali. — Stan sam zaradila u kazinu „Haras” i smetaju mi te priče da mi je neko kupio, poklonio, pa mi traži nazad. Nikad u životu nisam imala sponzora. Kamo sreće da jesam. Lakše bi mi bilo da je to istina, ali nije. Sve sam sama zaradila i ponosna sam na to. Zacrtala sam sebi da ću do određene sume samo da radim i da štedim i tako je i bilo. Sve sam zapostavila i posvetila se tom poslu u kazinu u Americi. Ja sam im tamo stvarno bila najbolji radnik. Od momaka sam dobijala poklone i putovanja, ali stan i kola zaradila sam sama. Jeste mi Rus kupio beli „mustang”. Bio bi moj ako bih se zabavljala s njim, a ovako ga sad on vozi. Ali nećemo o Rusu.

Sve je bilo beprekorno i pod konac i morali smo da primetimo da je, u pravom smislu reči, bolesno pedantna.
— Joj, jesam. Posle „Survivora” još sam i dobra kakva sam bila pre. Nego, ko pije nes, tri u jedan, a ko je za tursku? — upita odjednom Stanija.
Izbor je pao na tri u jedan. Taman posla da nam kuva tursku. Lickala bi kuhinju posle bar još sat vremena.
To što je kafa brzo stigla i što je kod Stanije sve besprekorno čisto i uredno ipak ne znači da je ona savršena domaćica. Bez obzira na to što nas je i poslužila i zabavila kako dolikuje, pala bi na svakom ispitu iz domaćinstva kad kuvanje dođe na red. U kutiji za hleb ona drži kikiriki, lešnike, indijski orah…

— Hleb ne jedem, ali imam tu kutiju i u njoj držim sve te zdrave namirnice. Kuvam ja, ali ne nešto specijalno. Umem da spremim jaja za doručak i piletinu, pastu ili tako nešto za večeru. Ručak uglavnom preskačem. Nisam luda za kuvanjem, ali kad imam vremena, uživam. E, sad, dok sam spremala ispit, mama mi je donosila hranu. To, inače, ne radi nego me mazila pošto sam danima učila. Ustajala sam od stola samo kad jedem ili kad idem da spavam. I jela sam neverovatno mnogo slatkiša. Ugojila sam se nekoliko kilograma, ali ću to časkom da skinem kad završim s učenjem.
Kako reče, bilo joj je mnogo teško da se posle dve-tri, ili koliko već godina pauze, vrati učenju, ali je u tome uspela. Otkako je stigla iz Amerike, položila je dva ispita, a još dva je čekaju do kraja marta.

Čuvena maca iz crtanih filmova kod Stanije čeka na svakom koraku: u kupatilu, kuhinji, sobi. Samo je na terasi nema.
— Kupila sam u Americi i kantu za smeće „Hello Kitty” i još neke dodatke, ali nisam mogla da donesem. A imam i jednu veliku plišanu macu, al’ je i ona ostala u Americi. Dobila sam je od Rusa. A papuče ima da počnem da donosim i da prodajem ovde. Znaš kako klinke to obožavaju. Doneću i vama jedne — kroz smeh nam kaže Stanija.
— Samo da znate da je ovo prvi put da mi je u kuću došlo troje ljudi u isto vreme. U stvari, osim mame, koja ponekad svrati, i dečka, vi ste mi ovde prvi gosti. Ovde mi nikad ne dolaze gosti. Kod mame u Rumu da, ali ovde ne — kaže Stanija.

Kad je već pomenula Rusa, pitali smo prvo za njega, mada nas je više interesovao sadašnji dečko.
— Rus i ja smo prvo bili prijatelji. Zajedno smo radili, trenirali, išli u šoping… I tako četiri godine. Onda smo se jednom poljubili i tako je to krenulo. Loše je kad u životu imaš pravog prijatelja i s njim ti se onda desi ljubav. Na kraju izgubiš oboje. Rus je mene na kraju ostavio. Poludeo je što sam se dugo zadržala ovde jer mi smo tek počeli da živimo zajedno i ja sam odmah došla u Srbiju. Ovde sam se i zaljubila, ali to je bilo potpuno neplanski, a da sam se preplašila zajedničkog života, jesam. Tako mi je, dok sam bila na moru, samo poslao poruku gde me čekaju ključevi od stana i više se nikad nije javio. A možda je tako i bolje zato što sam se ja ovde stvarno zaljubila — otkriva nam Stanija.

Proteklog leta Stanija je dovođena u vezu s raznim sportistima. Sve je najviše zaitrigirala priča o Azemu Ljajiću, a poslednji u nizu bio je jedan košarkaš.
— Nije košarkaš. On mi je stvarno samo prijatelj. Njegov stric je imao kuću na mestu gde je sada ova zgrada. Košarkaš često dolazi kod njega i izađemo zajedno u grad, ali on mi je drugar. Posle „Survivora” sam upoznala nekog i zaljubila se. Ali ne mogu da pričam o tome. Lakše mi je da se slikam gola nego da pričam o ljubavi — kaže Stanija.
Nećemo o Rusu, nećemo o ljubavi, nećemo o fakultetu, nećemo o statusu u Americi… Sve je ionako već ispričala. A i mi smo zavirili u svaki kutak stana, tako da nam je ostalo samo da se pozdravimo i ostavimo je učenju, tvitovanju, četovanju…

Izvor: Puls novine 

piše: Sunčica Tasić

foto: Zoran Lončarević

Pre tačno godinu dana krenuli smo sa snimanjem “Survivor Kostarika”. Najekstremniji rijaliti koji mi je dizao adrenalin! Koliko god moje ucesce bilo skandalozno, sve sto se tamo desilo imalo je smisla. Cast mi je da sam ucesnik tako jednog soua. Neprocenjivo životno iskustvo.  #VipSurvivorKostarika2012

Izabrala sam par you tube video snimaka koja prisecaju na ono prezivljavanje

Uzivajte :*** 

Uvek na Bozic sumiram prethodnu godinu… koju sam obelezila skandaloznim ucescem u najekstremnijem rijaliti sou “Survivor”, zatim me je cekao i medijski survajver nakon izlaska iz rijalitija a mogli ste da me gledate i u epizodi “Stanija Survivor NYC – Sandy”. Ovu godinu cu pamtiti upravo po “PREZIVLJAVANJU”, neprocenjivom iskustvu koje mi je donela Kostarika, lepim putovanjima… Posebno sam ponosna na sebe sto sam se ove godine skroz osamostalila, kupila sam stan, auto… i postala svoj covek! Drago mi je sto je i moj rodjeni brat ove godine bio sa mnom u Americi. S obzirom da zivim i radim vec punih 5 godina u USA, srecna sam sto sam ovo leto i novogodisnje praznike provela u Srbiji, sa svojom porodicom, prijateljima, u svojoj zemlji!

Sto se medija tice, nisu me mazili, medijska slika o meni davno se otrgla kontroli, ljudi su poceli da veruju u lazi i neistine koje se o meni pisu, da to negativno komentarisu i postala sam zrtva predrasuda. Sama sam kriva za to. Ne zelim nikome da se pravdam niti da ikom ista objasnjavam, svako ima pravo da misli sta hoce, vazno je samo da je moja porodica, prijatelji i decko uz mene, da imam njihovu ljubav i podrsku. Sve drugo je, za mene, manje bitno. Zao mi je sto sam neke razocarala, hvala onima koji su bili uz mene, ja sam samo radila najbolje sto sam znala! Zivim zivot punim plucima, volim zivot, i za svoje postupke ne pravdam se ni mami rodjenoj! Sta cu, takva sam I lepi i ruzni dogadjaji ucinili su me zrelijom i jacom, nadam se da ce mi ova godina biti… bar mirnija

I da, nesto najdragocenije sto mi je donelo ucesce u “Survivoru” su ljudi..fanovi, obozavatelji, narocito deca ciju paznju uzivam i zaista osecam da sam voljena! Oni su mi najveci dokaz da sam bila ispravna, pravedna i pravi borac i da treba da ostanem bas ovakva kakva jesam! Presli smo cifru od  100 000 fanova na fejsbuku, 19 000 pratilaca na tviteru, ali najvise uzivam u interakciji sa fanovima uzivo!

Volim vas sve, zelim vam u 2013 da zivite u miru, zdravlju, izobilju…da volite i budete voljeni! :*** <3

Stanija.